„Glava shvata, Telo doživljava,“ kaže Marion Vudman. Ostadoh zamišljena nad ovom rečenicom, otvori mi puno tema za razmišljanje.

Doživeh kako jasno odvojivši značaj, povezuje ih u sklad koji donosi razvoj ličnosti u Celini.

Pomislih kako li ta odvojivost živi u drugima, gde se sreće združivanje u Celinu?

Glava, znanje, lepota našeg lika, kosa, naše misli i snovi,želje i brige i sve opojmljeno u njoj dom ima. Na vrhu kičmenog stuba nalazi se , oslonjena na prvi vratni pršljen. U njoj se nalazi najviša tačka našeg postojanja. Glava je Svet naš, Svet koji podupire Atlas.

Svet stalne promene, ona balansira, ona menja uglove posmatranja, viđenja stvari. Koliko odluka obradi, šta sve shati, kuda sve usmeri. Planiraa, čitaaa, analiziraaa.. Glavo mudra, glavo luda. I jedno i drugo Svet je naš.

A čula… Ah, ta čula, čula naša. Glava je i čulna. Kako je dobro prvo odmoriti glavu, osloni ti je i dati joj – da ništa.

Tada se vrati i njoj sok, i ona doživljava.. poljupce, topljenje sladoleda, ljuto, vidi predstavu, dobar film, milovanje kose, čuje muziku koja jezi..a mirisi, ah, recimo evo ovog proleća.

Kroz glavu mi kušamo i izražavamo naš svet. Rečima, pesmom, suzama, treptajem oka, osmehom..

Nekako me obradova što mi glava shvati značaj odvojivosti i sa tog mesta pripadanje celini. I shvatam i doživljavam da tu nema graničnog prelaza. Ni čuvara na istom. To je Svet u celini. Samo što su obogaćeni različitim veštinama…od pustinja do prašuma, okeana i planinskih vrhova.

Da, da, prepliću se i glava i shvatanje i telo i doživljaji. Sve je to u preplitanju. Jer i glava je telo, a telo isto donese reč koja da značaj da nešto shvatiš. Da shvatiš i doživiš svoj svet i svetove drugih.

Preplitanje se nastavlja, jasan spoj shvaćenog i put spirale doživljaja, DNK živi!