Sedi lepo!
I ti sedneš lepo. Ali, ne znaš čije lepo. Ali sedneš kao lepo. I šta se na kraju desi, ima li srećnog kraja?
Je li se postiglo tvoje lepo? Ti si tvoje sedenje, to je uvek tema na AT času. Postizanje Sebe ne postoji.

Otkriće da Sebe postići nećemo je lekovito. Tako je hranljivo osetiti poraz tog saznanja. Ne, neće biti konačne odrednice, neće biti svečane rečenice – Ovo sam željeno i napokon postignuto Ja. Sedim lepo!

Ah, koliko bi zapravo i bilo dosadno da postoji jasnoća tog puta, željeni pravac i sve potrebno za obrnuti igricu. Ma jok, nije ni nužna muka, ono čuveno – kopam po Sebi. Forica je vazda bila u balasnu, to će svako reći ko se iole sreo sa pojmom homo sapiens-a i njegovim razvojem.

Eh, sve se na kraju svodi na običan dan, na – vidi ladno se nisam uznemirila dok mi se n.n. lice obraća neprijatno. Ostati na svom mestu sa svim je postignuće vredno slavlja, za šampanjac na sto. Znači, bivati a ne odrediti Sebe. Upoznavati, a ne definisati. Prepoznavati, a ne poništavati. Imenovati, a ne urezati. Verovati, a ne slepeti.

Mi tragamo, mi večno upoznajemo. Prepoznajemo svoja nova dobra stanja. Imenujemo svoje kvalitete i snage. Opremamo Sebe Sobom za život. Život u svojoj punoći, sa svim i svačim što život donosi i što on zapravo jeste. Verujemo da prosto postoje mudrosti Prirode, nad kojima ćemo ostati zadivljeni i začuđeni, zapitani sa onim čuvenim – KAKO? 

Znači, koordinisano u Telu, ordinare..obično, prirodno, dnevno. Putovanje postoji i kada se čini da u mestu stojim. Unutrašnji put dah je tvoj.
U Tebi uvek se nešto zbiva, izađi iz postizanja i poraza.

Zbiva se, Biva se. U sedim lepo se živi!