uče su mi na čas došla radoznala stopala. Tako sam im se obradovala. Čini mi se dobro smo se dodirom razumela. U susretu sa njima, rodila se priča.

U njima živi oslonci, ceo taban i svod popunjen prisustvom. Ma čista ispiracija.

Stopala su zaista čudnovata,  u čvrstini svog skeleta grade temelje našeg stava, u mekoći tetiva stvaraju fleksibilnost koraka. U prstima elastičnost da prilagodljivost bude tečnija u hodu.

Kakva je snaga i radost dati poverenje stopalima. Težinu svoju predati njima. Da te vode…jer ona najbolje čuju tlo.
 
Stopala su kao ušne školjke okrenute prema tlu i slušaju. Osluskuju PRIRODU  podloge, pulasciju same zemlje i na taj ritam se veoma OSLANJAJU.
Sve što čuju javljaju celini… i kažu:
Ovde je stabilna podloga, pusti ramena, bezbedno je.
Ovo je usko deblo, širi ruke, balansiraj.
Ovo je pesak, topao, puštaj lopatice, grej srce.
Ovo je meka trava, dišiii, pusti lice, grudnu kost.
Ovo je vreo beton, fokus, bistar pogled molim.
Kamenje, sitno, uspori, usporiiiii..diši.
Ovde je već voda, aaaa odmor i opet aaaaa..
Štikle, oookej, moćna ženo, oseti da su leđa deo tebe i malu masažu posle, zakuni se.
Niža štikla i tango, može!
Patike i gipko- hop!
Ne tesne cipele, neee, puštaj grc u gluteusu.
Stepeništeee, uoči da smo kolena i mi ekipa, uska saradnja.
Led, klizavo, spusti pažnju, oseti da smo popunile tvoju obuću, oslušni, ispod tebe smo..tvoja stopala.
Parket u sali, muzika, iiiistražuj..
Pedala bicikla, klavira, auta..
Bosa stopala, stopala u obući…
Tu smo..tvoja smo.
Mi smo značajan deo celine i veoma dišemo skupa.

Šetnja, šetnjica, ples, hod, trk, skok, žurba, vožna, stvaranje, sviranje, odmaranje, kreiranje..

Ima li gde ih nema…čujete li šta se dešava kada stopala nisu deo vaše priče?
Kakve bi priče bez njih bile?

Koji deo tela nosi mudrost stopala?
Ok, ako nema drugog izbora. Ali ako ima, teret mu je, ipak je to dar sa drugog mesta.

Da proDIŠE Celina svako na svoje mesto, Red je, što se kaže!