Aleksander je zaključio da postoji razlika, i da nešto pogrešno radi, što uzrokuje gubitak glasa. Sebi je onda postavio ključno pitanje: „ Šta ja to radim, pa mi glas nestane?“ Lekari nisu ponudili odgovor, ali su se složili da uzrok svakako leži u pogrešnom pristupu i korišćenju tela kao celine.  U potrazi za odgovorom, okružio se ogledalima i krenuo da analizira svoje pokrete i način na koji se ponaša na sceni. Otkrio je niz naviknutih pokreta vrata, glave i trupa koji su uzročno-posledično dovodili do pritiska na glasne žice, kao i na smanjenje disajnog kapaciteta. Širio je telesnu svesnost i primetio da povećana tenzija u jednom delu tela, kao na primer napetost nogu, se prenosi po telu i oslikava na njegovu celinu. Aleksander je posmatrajući sebe sa svih strana, i postepeno razumevajući svoj biološki trodimenzionalni dizajn, izlečio sebe. Uspostavljajući kvalitetnu bazu svom glasu je omogućio da se vrati. Aleksander tehnika je prvo imala naziv Respiratory metod (metod disanja), koji je nastao 1894. godine u Australiji. Aleksander tehnika je ozvaničena u Londonu 1904. godine.

Poznata imena koja su iskusila AT:  Džordž Bernard Šo, Oldos Haksli, Ser Henri Irving (glumac), Ser Čarls Šerington (dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu) i profesor E. Koghil (anatom i fiziolog). Primena Aleksander tehnike i njena zastupljenost ima široke primene. Aleksander tehnika se lepo udomila u umetnosti: glumi, muzici, plesu, gde se primarno koristi telo za izražaj. Tako da na umetničkim fakultetima u Engleskoj, SAD, Evropi i Australiji postoji kao izborni predmet.